5 Decembra, 2022
Aktuelno Bosna i Hercegovina Društvo Srbija

Jeste se desilo: Logori za Bošnjake u Srbiji tokom devedesetih godina

“Rat u Srbiji – jeste se desilo” moto je serije tekstova na stranici ratusrbiji.rs koji je Inicijativea mladih za ljudska prava u Srbiji pokrenula od juna ove godine.

Kako se navodi u naslovu sajt “ratusrbiji.rs” ima za cilj da informiše i obrazuje o postojanju ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava u periodu od 1991. do 2001. godine na teritoriji Srbije.

“Dekonstrukcijom zvaničnog narativa da država Srbija nije umešana u ratni raspad SFR Jugoslavije, kao i da se zločini nisu događali u Srbiji, želimo da podsetimo na odgovornost države Srbije, ali i na žrtve niza zločina koje su danas nepriznate i nepoznate srpskom društvu”, navode autori prve platforme ovog tipa u Srbiji.

SNews, uz video priloge i fotografije dostupne javnosti na internetu, u nastavku prenosi tekstove “jeste se desilo” o logorima za Bošnjake u Srbiji.

  • Za jednog od čuvara logoraš A2 kaže: “On je terao nas logoraše da uzajamno seksualno opštimo, da se dodirujemo, da jedan drugom ejakuliramo u usta. On i još neki policajci su mokrili po nama.”Osim silovanja i mokrenja po zatvorenicima, desio se i slučaj kada su čuvari logorašu stavljali crevo u analni otvor, a zatim puštali vodu pod jakim pritiskom.
  • Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije (MUP) su u logoru Šljivovica i Mitrovo Polje od avgusta 1995. do aprila 1996. godine držali oko 850 bošnjačkih muškaraca i dječaka iz Žepe, Srebrenice i okoline, koji su nakon pada Žepe prešli Drinu i utočište potražili u Srbiji.U logorima Šljivovica i Mitrovo Polje zabilježene su desetine slučajeva torture i nehumanog postupanja srbijanskih policajaca prema bošnjačkim muškarcima i dječacima. Stradalo je najmanje pet ljudi.

Nekoliko godina nakon zatvaranja logora za Hrvate, u jeku rata u Bosni, na području Srbije su otvoreni logori za Bošnjake. Posle pada Srebrenice, odnosno ubistva preko 7000 muškaraca i prisilnog premeštanja žena i dece u julu 1995. godine, Vojska Republike Srpske (VRS) se uputila ka drugoj zaštićenoj zoni Ujedinjenih nacija – Žepi. Nakon operacije Krivaja 95, odnosno napada na područje Srebrenice, Ratko Mladić, načelnik Generalštaba Vojske Republike Srpske (1992-1996) je naredio operaciju Stupčanica 95 koja je za cilj imala „likvidiranje enklave” Žepa.Krajem jula 1995. održan je i sastanak Ratka Mladića i Hamdije Torlaka, predsednika Izvršnog odbora i člana Ratnog predsedništva Žepe, na kom je Mladić zahtevao razoružavanje i obećavao evakuaciju civila. Nakon sastanka, započeta je evakuacija civila prema Kladnju. Evakuacija civila je u predmetu Tolimir pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) okarakterisana kao prisilno premeštanje, što predstavlja zločin protiv čovečnosti.

Budući da su muškarci sa područja Žepe već znali za događaje u Srebrenici, odlučili su da pred nadiranjem VRS-a pređu Drinu i predaju se vlastima Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Muškarci koji su u improvizovanim splavovima odlučili da pređu na teritoriju Srbije, misleći da će tako lakše dobiti status izbeglica i preći u neku treću zemlju, su uglavnom bili pripadnici Armije Bosne i Hercegovine (BiH), ali je među njima bilo i civila i maloletnika.3Pri prelasku reke Drine dočekivali su ih granični bataljoni Vojske Jugoslavije (VJ) i pripadnici Posebnih jedinice policije (PJP).4

Grupu koja je 1. avgusta 1995. godine prešla Drinu, a potom se uspela planinom Zvijezda, dočekali su pripadnici 16. graničnog bataljona VJ, koji su ih zatim odveli ka mestu Jagoštica, u opštini Bajina Bašta, u kom je bilo sedište pomenutog bataljona, gde su ih dočekali pripadnici Sekretarijata unutrašnjih poslova (SUP) Užice i meštani.5Grupa koja je 4. ili 5. avgusta preplivala granicu odvedena je u Odeljenje uprave policije (OUP) Bajina Bašta.6Fond za humanitarno pravo (FHP) u dosijeu Šljivovica i Mitrovo Polje procenjuje da je u periodu između 31. jula i 25. oktobra 1995. godine u Srbiju prešlo oko 800 Bošnjaka sa područja Žepe.7

– Dolazak u logore

Nakon ulaska u Srbiju i susreta sa pripadnicima vojske i policije muškarci su popisivani, pretresani i ispitivani. Tokom ispitivanja, koje se uglavnom ticalo njihove uloge u Armiji BiH, zarobljenici su prebijani i nazivani pogrdnim imenima.8Osim fizičke torture koja je počela već po ulasku u Srbiju, zastrašivani su i time da će biti odvedeni u Višegrad i predati Milanu Lukiću, koji je komandaovao paravojnom jedinicom Osvetnici, čiji su članovi na čelu sa Lukićem odgovorni za otmice i ubistva građana Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) u Sjeverinu i Štrpcima, kao i za zločine nad nesrpskim stanovništvom u Višegradu u BiH.

Umesto toga, zarobljenici su ukrcani u kamione sa spuštenom ciradom i njima prevezeni do logora Šljivovica. Za vreme transporta dolazilo je i do gušenja zarobljenika, a na njihove pokušaje da se domognu vazduha, policajci su reagovali udarcima.9

– Uslovi u logorima Šljivovica i Mitrovo polje

Logor Šljivovica nalazio se u istoimenom selu, u okolini Užica. Procenjuje se da je u njemu bilo oko 350 logoraša.10Obezbeđenje su činili pripadnici SUP-a Užice, a inspektori Odseka za granične poslove, strance, putne isprave i oružje SUP-a imali su ulogu islednika. Glavni islednik bio je šef Odseka – Radisav Ojdanić, a logorski kompleks se sastojao od napuštenih baraka građevinskog preduzeća Planum, od čega je u jednoj bila smeštena uprava logora, a u drugima su se nalazili zarobljenici.11Po pristizanju u Šljivovicu zarobljenici su prolazili kroz špalir policajaca, a zatim bili polivani hladnom vodom i prisiljavani da kleče na betonu.

Budući da logor Šljivovica nije bio dovoljno velik da primi sve zatočenike, neki od njih su već sledećeg dana Raketinim autobusima prebačeni u logor Mitrovo Polje, nakon što su pri ulasku u autobuse opet prošli kroz špalir. Logor Mitrovo Polje se nalazio u blizini Aleksandrovca, otvoren je 4. avgusta 1995, a zatvoren 9. februara 1996. godine i sastojao se od dve zgrade – Rasina i Sutjeska.12Obezbeđenje su činili pripadnici SUP-a Kruševac, a funkciju glavnog islednika obavljao je Vladimir Milićević, šef Odseka za granične poslove, strance, putne isprave i oružje u SUP-u Kruševac.13

U prostorijama u kojima su boravili logoraši u Šljivovici nije bilo kreveta, ležalo se na betonu, a samo je nekolicina zatvorenika dobila ćebad14, a logoraši Mitrovog Polja, za koje se procenjuje da ih je bilo 450, spavali su ili na dečijim krevetima ili na podu.15Prvih nekoliko meseci u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje nije bilo uslova za obavljanje lične higijene, tako da su se pojavljivale vaške. Hrane je bilo retko i u nedovoljnim količinama, a s vremenom se pogoršavala. Ako je i bilo, morala se pojesti brzo, kako bi se izbegle batine, što je istovremeno značilo da nisu svi stizali na red da jedu.16U Mitrovom Polju logorašima je bilo dozvoljeno da skupljaju travu i od nje prave čajeve.17


Objekat logora Šljivovica u februaru 2020. godine; Foto: Inicijativa mladih za ljudska prava

U logorima su postojali poljski toaleti, a logoraši su, da bi ih koristili, morali da zatraže dozvolu od čuvara, prekrste se i izgovore svoje srpsko ime koje su im čuvari nametali i na koje su bili prisiljeni da se odazivaju.18Budući da su svakodnevo bili maltretirani i tučeni, čak i noću ili prilikom odlaska u toalet, logoraši su izbegavali kontakte sa čuvarima i vršili su nuždu u prostorijama u kojima su i boravili.

Osim fizičkog maltretiranja, logoraši su bili primoravani da se međusobno tuku, da se krste i da pevaju četničke pesme.19Pripadnici policije koji su imali ulogu obezbeđenja su ih nazivali i raznim pogrdnim imenima, ismevajući njihov mršav i zapušten izgled. Pevali su im: „Neuhranjen si, Alija, zato što si Balija”20i nazivali ih „umetnicima”, a terali su ih i da hodaju pognute glave, čime su čuvari iskazivali svoju moć nad njima. Neke od metoda mučenja uključivale su i prisiljavanje logoraša da gledaju direktno u sunce dok ne bi pali u nesvest, pretnje ubistvom uz stavljanje cevi pištolja u usta koja je zapravo bila prazna,21te davanje tegle feferona umesto obroka posle nekoliko dana izgladnjivanja.22Prećeno im je vraćanjem u Bosnu i predavanjem Radovanu Karadžiću, predsedniku Republike Srpske, osuđenom za genocid i zločine protiv čovečnosti u BiH.23

Osoblje bolnice iz Užica je zatvorenicima Šljivovice pružalo medicinsku pomoć, ali su logoraši kasnije svedočili da su lekari često bili neprijateljski nastojeni prema njima.24Jedan logoraš Mitrovog Polja je preminuo zbog bolesti creva, iako se to moglo sprečiti da adekvatna reakcija medicinskog osoblja nije izostala.25

Iako je o seksualnom nasilju u patrijarhalnim sredinama teško govoriti, posebno kada je reč o seksualnom nasilju nad muškarcima, nekolicina logoraša iz Šljivovice i Mitrovog Polja je istraživačima FHP-a dala izjave o onome što se u logorima dešavalo, iako se pretpostavlja da je žrtava seksualnog nasilja bilo mnogo više. O brutalnosti jednog od čuvara logoraš A2 kaže: “On je terao nas logoraše da uzajamno seksualno opštimo, da se dodirujemo, da jedan drugom ejakuliramo u usta. On i još neki policajci su mokrili po nama.”26Osim silovanja i mokrenja po zatvorenicima, desio se i slučaj kada su čuvari logorašu stavljali crevo u analni otvor, a zatim puštali vodu pod jakim pritiskom.27

Logore za Bošnjake je tokom njihovog postojanja posetilo više međunarodnih organizacija. Prva organizacija koja je posetila logore za Bošnjake u Srbiji jeste Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK). Iako im je u prvom periodu ulazak bio zabranjen, predstavnici MKCK-a su ipak ušli u logor Mitrovo Polje 4. avgusta 1995, a zatim i u Šljivovicu 18. avgusta iste godine. MKCK je popisao gotovo sve zarobljenike, osim onih koji su se nalazili u tzv. „izolaciji”, do kojih je uspeo da dođe tek nekoliko meseci kasnije. Logoraši koji su bili u izolaciji su posebno ispitivani o svojim vezama sa Armijom BiH.28

Iako su se higijenski uslovi u logorima popravili posle dolaska predstavnika MKCK-a (higijena, posteljina),29Amir Omerspahić, jedan od bivših logoraša Šljivovice, izjavio je da je više voleo da predstavnici Crvenog krsta ne dolaze jer bi se nakon njihovih poseta čuvari još gore ophodili prema logorašima.30MKCK je u logor donosio i hranu i odeću, međutim, logoraši svedoče da ona nije stizala do njih.31

U oktobru 1995. logore je posetio i Stručni tim Ministarstva za inostrane poslove SRJ. Tim je dao preporuke za poboljšanje uslova u logorima (hrana, topla voda), ali nije zabeležio ništa o maltretiranju logoraša o kojem preživeli svedoče, mada je nivo torture u logorima posle njihovog dolaska bio manji.32

Državna komisija BiH za traženje nestalih osoba ušla je 1996. godine u Šljivovicu i konstatovala da se radi o logoru zatvorenog tipa, opasanom bodljikavom žicom koju čuvaju dresirani psi, a u kom se nalaze zatvorenici u izuzetno lošem psihofizičkom stanju. Komisija BiH je u logorima zatekla relativno mali broj zatvorenika (276 od 799), budući da je većina njih ranije poslata u treće zemlje.33

Kada je logor u Mitrovom Polju zatvoren, ostatak zarobljenika, njih 194, je ponovo prebačeno u Šljivovicu u kojoj su i ostali do njenog raspuštanja 10. aprila 1996. godine.34Na dan raspuštanja logora 13 ili 14 logoraša je zadržano zbog sumnje da su izvršili ratne zločine, što je izazvalo negativnu reakciju vlasti BiH i Komesarijata za izbeglice UN-a (UNHCR), nakon čega su logoraši i oslobođeni.35

Vreme provedeno u logoru je na zatvorenike ostavilo trajne posledice. Neke od njih su fizičke, nastale usled čestog prebijanja i nehigijenskih uslova života, a druge mentalne, poput depresije i posttraumatskog stresnog poremećaja, razvijene kao posledica života u nehumanim uslovima i konstantnom strahu. Logoraši koji su potražili psihološku podršku danas manje ili više uspešno žive sa onim kroz šta su prošli i govore o svom iskustvu, iako su im bile potrebne godine da se osnaže i progovore.

– Glas žrtava

„Pri dolasku, odmah su nas počeli tući, čak su nas i ismijavali i meni su rekli da napravim frizuru jer nas snima Crveni krst. U sobi broj šest, otac i ja smo bili šest mjeseci. Najteži momenti u logoru su bili izgladnjivanje, jer u šest mjeseci nikad nismo bili siti. Nikada nisam smio podići glavu.” – Emir Agić koji se u logoru Šljivovica morao predstavljati kao Slaviša.

„Ja sam imao posjekotinu na palcu, i kad su došle te neke specijalne jedinice da me sprovedu, i odveli su nas kod sela Jagoštica meni tada nepoznatom kraju. Mene je tada konstantno jedan udarao, a pošto su mi bile ruke za vratom, a glava oborena, prebili su mi prste. Prsti su mi pukli, počela je jaka krv i bol, ali nisam smio maći ruke iza vrata. Doveli su nas u to selo Jagoštice, tu nas je već bilo 92 u grupi, i natjerali su nas u jedan kamion pod ceradu. Bila je velika vrućina, i pred sami mrak, poveli su nas u ovo selo Šljivovica, meni takođe nepoznat kraj, gdje su nas preuzeli ovi iz MUP-a Srbije. Konto sam, sad će biti super jer smo se riješili vojske, međutim, tek tada nastaje pravi haos i pakao. Svako veče ispitivanja, pisanja izjava, optužnice neke nepostojeće, ja sam bio tada dijete takoreći, aman, to je bio užas. Ja sam svakog dana imao sve više i više problema sa rukom. Jednog dana su došli neki bolničari iz Užica, ja sam se prijavio da me pregledaju i doktorka je rekla da moram hitno u bolnicu. Naredne večeri sam u policijskom autu otišao u Užice, i prvi put sam osjetio neko olakšanje, jer taj doktor što je bio tu, toliko je bio ljubazan, nikada mu ne mogu zaboraviti, prvo, spasio mi je život, pa ruku.” – Amir Omerspahić, logoraš iz Šljivovice37

„Bile su formirane sobe za izolaciju u koje su smeštani određeni ljudi koji su označeni kao nekakvi ratni zločinci i koji su posebno maltretirani, izgladnjivani. Batine su bile takve da je neko mogao vrlo teško da primjeti da ste dobili batine, na primjer batine po stopalima, sjednete na stolicu, na koljena, i onda vas mlate po stopalima, ili u predjelu bubrega.” – Senad Jusufbegović, logoraš iz Mitrovog Polja38

– Osobe povezane s događajima 

O uključenosti državnog vrha Srbije i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) govore i činjenice da su muškarce iz Žepe pri prelasku granice dočekivale PJP i granični bataljoni VJ, kao i lokalni SUP-ovi i OUP-ovi. Bivši specijalni izaslanik Evropske unije za bivšu Jugoslaviju, Karl Bilt, svedoči o tome da je predsednik Slobodan Milošević bio obavešten o situaciji u okolini Žepe, te da je prihvatanje muškaraca iz te enklave, umesto njihovog hvatanja i predavanja VRS-u, bio politički, oportunistički izbor.39Najzad, o postojanju logora svedoči i formiranje Stručnog tima Ministarstva za inostrane poslove SRJ koji je negirao zlostavljanja u logorima, ali je utvrdio da se prema zarobljenicima ne ponaša u skladu sa zakonom.40

Radisav Ojdanić i Vladimir Milićević, glavni islednici u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje, nisu bili odgovorni za obezbeđivanje logora, već su tu dužnost vršili načelnici odeljenja milicije u Užicu i Kruševcu. Ojdanić i Milićević su danas u penziji.41

Ljubiša Diković, general koji je tokom 1995. godine komandovao 16. graničnim bataljonom VJ, bataljonom koji je hvatao muškarce koji su utočište od VRS-a pokušali da nađu u Srbiji i odvodio ih u logore, postavljen je 2011. godine za načelnika Generalštaba, a 2018. je penzionisan.42

Obrad Stevanović, 1995. godine komandant PJP-a,43svedočio je u predmetu Milošević pred MKSJ o odvođenju oko osam stotina zarobljenih Bošnjaka do logora u Šljivovici i Mitrovom Polju za koje tvrdi da su bili pripadnici Armije BiH. Stevanović nikada nije procesuiran.44Danas je redovni profesor na Kriminalističko-policijskom univerzitetu u Beogradu.45

– Sudski epilozi

U sudskim postupcima pred MKSJ se nije utvrđivala odgovornost za logore Šljivovicu i Mitrovo Polje, iako su dokazi o njihovom postojanju izvođeni u predmetima Milošević, Tolimir, Popović, Perišić i Stanišić i Simatović.46Logori za Bošnjake u Srbiji se ne pominju ni u presudi u predmetu Bosna i Hercegovina protiv SR Jugoslavije za genocid izvršen na teritoriji BiH koji se vodio pred Međunarodnim sudom pravde od 1993. do 2007. godine.47

FHP je 2011. godine Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) podneo krivičnu prijavu protiv više identifikovanih i neidentifikovanih lica koja su devedesetih vršila nasilje u logorima. Tužilaštvo je zaključilo da nema ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika, kao ni zločina protiv čovečnosti48, dela koje je u domaće zakonodavstvo ušlo tek 2006. godine, te ga TRZ iz tog razloga ne razmatra, jer u trenutku izvršenja dela ono u domaćim zakonima nije postojalo.49FHP se potom obratio Ustavnom sudu koji je žalbu odbacio. Godine 2014. Evropskom sudu za ljudska prava podnete su dve predstavke protiv Republike Srbije od strane FHP-a u ime bivših logoraša i porodica stradalih logoraša. Evropski sud ih je odbacio jer je smatrao da se sa predstavkom zakasnilo i da ju je trebalo podneti najkasnije šest meseci od trenutka kada se videlo da TRZ neće procesuirati zločine.50

FHP je u periodu 2007/2008. godine pokretao i parnične postupke za naknadu štete u ime bivših logoraša. U predmetu Enes Bogilović i drugi, Prvi osnovni sud u Beogradu je 2010. godine doneo odluku kojom se zahtevi tužilaca odbijaju kao neosnovani. Apelacioni sud je tu odluku 2012. poništio i vratio predmet na ponovno suđenje jer je bio stava da je u toku postupka Prvi osnovni sud uzimao u razmatranje dokaze samo jedne strane. Prvi osnovni sud je i nakon toga doneo presudu kojom se odbijaju zahtevi tužilaca, a 2014. godine je Apelacioni sud tu presudu i potvrdio.51Slično se dogodilo i sa drugi predmetima, poput predmeta Omer Čavčić i drugi.52Mujo Vatreš, koji je u logorima u Srbiji proveo više od šest meseci i izgubio oko 50 kilograma, 2013. godine dobio je presudu i novčanu nadoknadu od 500 000 dinara. To je prva presuda u korist bivšeg logoraša, a značajna je i zbog toga što se njome potvrđuju postojanje logora i odgovornost države Srbije.53

– Memorijalizacija

Mesta stradanja logoraša iz Bosne i Hercegovine danas nisu obeležena. Barake u Šljivovici su zapaljene kako bi se zatrlo sećanje na njih, a preostale dve su svake godine u sve gorem stanju. Čeka se samo da se tiho i konačno sruše, pa da potpuno zaboravimo da su ljudi ikada silovani tu. Na mestu logora u Mitrovom Polju je danas Nastavni centar Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. U okviru Nastavnog centra nalaze se učionice i otvoreni i zatvoreni sportski tereni, a nudi se i više vrsta obuka, među kojima je i “logorovanje”.54

Osim odsustva materijalnog obeležja, u javnosti skoro da i nema pomena o nekadašnjim logorima. Kada se na internetu pretražuju termini Šljivovica i Mitrovo Polje, o njima se govori kao o turističkim atrakcijama, atraktivnim zbog lepote prirode koja ih okružuje, dok o logorima za Bošnjake u Srbiji danas govore samo preživeli logoraši i organizacije civilnog društva.55

Rezultat oružanih sukoba na području bivše SFR Jugoslavije u periodu od 1991. do 2001. godine je nasilna smrt 130 hiljada osoba, više miliona proteranih, dok se više od 10 hiljada ljudi i dalje vodi kao nestalo. Zvaničnici i institucije Republike Srbije od početka ratnih sukoba do danas, uz retke izuzetke, negiraju učešće oružanih snaga SRJ i Srbije u ratnim sukobima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na teritoriji Kosova kao i postojanje ratnih zločina na teritoriji Srbije koji su usko povezani sa ovim oružanim sukobima.

Kao kontrapunkt zaboravu na ratna dešavanja u Srbiji tokom devedesetih godina, sajt ratusrbiji.rs ima za cilj da informiše i obrazuje sve zainteresovane o postojanju tajnih masovnih grobnica, logora i torture, ubistava i progona nad pripadnicima manjina, prisilnih mobilizacija, zločinima paravojnih jedinica, kršenjima ljudskih prava na jugu Srbije, kao i antiratnom pokretu od 1991. do 2001. godine.

Platforma ratusrbiji.rs nastala je uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke. Sadržaj i stavovi izneti na sajtu ratusrbiji.rs predstavljaju stavove Inicijative mladih za ljudska prava i ne izražavaju nužno stavove Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke.

Izvor: https://ratusrbiji.rs/logori-za-bosnjake-u-srbiji/?fbclid=IwAR3B06o_dwgL17hQhjHc8SReyrEoDZEmyhG_idEeReG35TCZhhA2UI0DWg4, https://www.facebook.com/pg/Logorasi-Sljivovica-i-Mitrovo-Polje-149501898440521/photos/?tab=album&album_id=149741961749848&ref=page_internal

Povezane vijesti