Vučićeva finta lažnog šuta

– Tamo gde, više od lekara i žena, samo političari znaju koliko je laž potrebna ljudima. Strasti su oduvek najveći zavodnici. Trojica mogu zadržati jednu tajnu, ukoliko su dvojica od njih mrtva. Valjda je sad jasno da improvizacijom nametnuta konkurencija trojice bošnjačkih lidera najviše prija Beogradu. I ne samo u Nemanjinoj, nego i neizlečivo egocentričnim prvacima, koji su personifikacija tzv. ambijentalnih stranaka.

Piše: dr. Esad Kučević

Ko je igrao fudbal zna da u najpopularnijem sportu finta lažnog šuta, takozvani lažnjak znači trijumf duha i tela. To je praktični spoj veštine inteligencije i telesne sposobnosti, odnosno bravurozna promena pravca kretanja i bočnog stopiranja u toku dinamičnog naleta.

Neočekivano i rekordno. Poput Vučićevog epskog trijumfa, posle dvomesečnog karantina i vanrednog stanja, u kome je tragikomična politička situacija, obeležena diskontinuiranom izbornom kampanjom, produžila strah i neizvesnost. Zbunjeno i razuđeno biračko telo, razapeto između lažnjaka i laži, izabralo je ovo drugo, kao sudbinu jaču od korone i tumora.

Jer, letnja korona ima manje kontagioznu formu, a tumor može da bude i benigni (!).
Baš kao što je politički ukus karakter, a karakter sudbina. Tako je lažnjak pitanje morala, u donkihotovskoj Srbiji, koja vekovima stoji na ludom kamenu. Obeščašćena i lišena etičkih načela, po diktatu vlasti, kumovala je izjednačavanju sukusa i ukusa, životne esencije koje u vremenu znakova, razlikuju šum od šapata i presnu političku laž od velemajstorskog lažnjaka.

Sve je istumbano. Dok plaćeni govore, kupljeni klimoglavo ćute. Jedni i drugi, pristali da podvlače crte ispod Vučićevog umnožavanja nesreće, neće da priznaju da laž i lažnjak nisu sinonimi. Naša generacija, možda zna bolje od neiskusne mladeži, da pravila služe samo onom ko ima vlast. Ko između obmane i samoobmane stavlja znak jednakosti, pristao je da navika bude glavna odlika.

Foto: Predsedništvo Srbije / Dimitrije Goll

Ni tradicija ne prija, niti iznenađuje, ako se afirmišu laž i samoobmana. Na svim nivoima, ne ide nam u glavu, gde ode naša pamet. Zato u obrazovno najzaostalijem delu, sa oko dva miliona funkcionalno nepismenih, naviknutim da je sve urađeno u skladu sa Zakonom o rupi u zakonu, najlakše je srčano braniti palanačko pravilo: ”Srbija nije nedođija, jer svako svakome nešto dođe”.

Skandalozno, u istu ravni sa sedam smrtnih grehova je sedam ljudskih vrlina. Naviknuti na laž, ne prepoznaju razliku između vere i zavisti, nade i sujete, milosrđa i pohote, uzdržljivosti i pohlepe, mudrosti i haloguzne proždrljivosti, hrabrosti i lenjosti, pravednosti i srdžbe. Ili, što bi rekli aforističari, toliko smo naseli na Vučićevu rudu, da nam čak i volovi zavide.

Gore visoko, a dole duboko. Narod, jednostavno, ne zna gde udara. Od plejade klonova i klovnova na vlasti, tek se naslućuje rasulo, onih što ne kriju veći strah od Vučića, nego od neobjašnjivo potcenjene korone.
Ko izađe iz mraka, preživeće. I svedočiti o Vučićevoj finti lažnog šuta, tokom dominacije laži.

Zato je odgovornost na vrhu. U jednini…

Foto: Predsedništvo Srbije / Dimitrije Goll

U množini je mašta. Ono što nas čini ljudima. Zato se Vinsent Van Gog pitao: „Šta bi život bio, bez hrabrosti da pokušamo?“ Odgovor je dosadan, do granice sa besmislom. Nalik, srpskoj nostalgiji za diktatorom. Za vođom čvrste ruke, Navodno svi su protiv njega, a on ima rekordnu podršku. Koga još zanima što je u Beogradu glasalo samo 28 posto upisanih birača, ni što je najveća izlaznost u provinciji. Igrarije se zaboravljaju, a istorijski rezultat beleži.
Iznenađenja se dešavaju samo onima koji u njih veruju. Nije onda čudno što u 21. veku, kao u kameno doba, milionska većina neobrazovanih pristalica sadašnjeg predsednika, vidi u ulozi kralja, božjeg miropomazanika koji suvereno vlada Srbijom, zavađenom sa svim jugozapadnim susedima, bivšim republikama SFRJ.

Tamo gde, više od lekara i žena, samo političari znaju koliko je laž potrebna ljudima. Strasti su oduvek najveći zavodnici. Trojica mogu zadržati jednu tajnu, ukoliko su dvojica od njih mrtva. Valjda je sad jasno da improvizacijom nametnuta konkurencija trojice bošnjačkih lidera najviše prija Beogradu. I ne samo u Nemanjinoj, nego i neizlečivo egocentričnim prvacima, koji su personifikacija tzv. ambijentalnih stranaka.

Tradicionalno, koaliciono-udbaških partnera (čitaj čučavaca), kod kojih nema stida, ni posle genocida. Naprotiv, sastavaljen od grozote i sramote, večiti ministar za izbegavanje dočekuje ratne zločince, a njegov pretpostavljeni na višepartijskom početku blagoglagoljivo nariče za autonomijom, iako je Islamsku zajednicu instalirao u Beogradu, dok treći član karikaturalne posade, zajapureno u hadiskom zanosu tvrdi da je, ni manje ni više, nego upućen od Boga u narod, koji treba da prepozna njegovu proročku misiju.

I tako dalje i tome slično, uz reprizno konzumiranje nacionalističke bunike. Posle gromopucateljne retorike, od kojih su ugrožene bubne opne, nameće se zaključak da bi u opštenarodnom interesu bilo da se ova trojka i njihova potrčkala okani politike i reketa, a late gusala. Tamo je epska širina bez granica i posledica, uprkos samoprocene da promena na vrhu još zadugo neće biti. Sve ostaje po staroj šemi i kovertiranom predizbornom programu, olinjalih foliranata koji pod geslom “ sve se menja, osim nas i – kamenja”, odnosno “sve se menja, da se ništa ne promeni” šminkaju i recikliraju fantazmagorične nade. Od njih mladost živi, kao starost od uspomena.

Nema sumnje, u misterioznom vaktu, sandžačko je pamćenje u egzilu. Prisiljeno, daleko od zavičaja, u ponosnoj dijaspori, osluškuju sve što pulsira na tromeđi, jer je njihovo srce uvek na pravoj strain. Poučeni skustvom, ne trepnuvši naslućuju, da su dan posle izbora svi zadovoljni i ovce na broju. Gordo zvuči, kao svako prazno bure, postizborna čuda i pokore. Prozvani kojima bojkot nikad nije partijski izbor.

Pre svih i neskriveno, podsećanja radi, samo 4 V Srbiju spasava. Veliki Voljeni Vođa Vučić je delijski oduševljen imunizacijom krda u Sandžaku. Isti otisak ostavlja bošnjačka trojka, iz koje su dvojica već na brvnu najavili ćupriju, ne trepnuvši, u prvi letnji akšam na zloguko arlaukanje fanatično-zavedenih navijača. Poput hulje, samozvanog vojvode Šešelja, koji je iz faze ekspres-karakazana, završio u ekspres-toaletu.

Foto: Predsedništvo Srbije / Dimitrije Goll

Očigledno, razum ne stanuje u čoporu. Jeste vruće, ali ne prija, ni lažna građanska opcija. Pri suočavanju sa junskim talasom galopirajuće epidemije i višenedeljnim lažnim izveštajima o broju inficiranih Korona virusom, ne preostaje nam ništa drugo, nego da se fizički izolujemo. Da se distanciramo i životarimo, da u stalnoj zebnji i večitom nespokoju, čekamo novi dan i makar uz gur-gur ili političare laktaše, promenimo ono što je moguće.

Dok je tajnih službi i njihovih insajdera, zameniti tzv. naše političare, a Vučićeve saveznike je (ne)moguća misija. Jer, Vučić je u nedelju konačno pokorio Srbiju i uveo jednopartijski sistem.

Mi u zgradi nemamo lift, ali imamo metlu. I ono najvažnije, prozor u dunjaluk…

Ostalo znate, o kulminaciji, iz priče o Zvezdinom huliganu, paljanskom radikalu okrečenom u naprednjaka, koji budno sanja san o jednoj zemlji, jednom narodu i jednom diktatoru –Velikom Voljenom Vođi.
Svaka sličnost sa trojicom bošnjačkih lidera je nuspojava – namerna i neizbežna.

Autor dr. Esad Kučević, inače specijalista stomatologije, je kolumnista lista “Danas” i publicista iz Tutina